Преокрет великог везира Јусуфа
Једна од најбољих приповедака нашег нобеловца Иве Андрића јесте ,,Мост на Жепи“. Тема приповетке је изградња моста на реци Жепи у Босни, односно животи великог везира Јусуфа и непознатог италијанског градитеља. Кроз целу приповетку се провлачи мисао ,,У ћутању је сигурност“, која је и главна девиза цариградског везира Јусуфа.
Иако моћан и на врхунцу славе, велики везир постаје жртва издаје и завршава у тамници. Боравак у затвору је оставио трага на њему и довео до промене у његовом погледу на живот. Током свог боравка у тамници везир Јусуф почиње да размишља о смислу живота, о његовој пролазности и тешком животу босанског народа и доноси одлуку да сагради мост на Жепи. Изградњу моста поверава непознатом италијанском неимару. Везир по изласку из затвора осећа страх од живота и сматра да свака изговорена реч може довести до невоља и пропасти. Он одустаје од натписа на мосту са својим именом и девизом ,,У ћутању је сигурност“ баш због тога што не жели да ту девизу прекрши. Он сматра да је узрок његових невоља и боравка у тамници управо непоштовање овог начела. Остао је само мост без имена и знака, као једно велико и племенито дело које је наџивело свог задужбинара и неимара.
Порука приповетке јесте да чак и за оне који су моћни и јаки живот може да буде опасан ако нису довољно пажљиви, и зачас их може довести до пропасти.
Мост на Жепи, као и други мостови у Андрићевим делима, јесу симбол историје и људског рада и труда, симбол који повезује људе и савладава све препреке. Мост је симбол трајања кроз векове, јер све пролази и нестаје, а само племенита дела остају заувек.
Хелена Сладаковић VIII-3
 
Трагедија Реље Кнежевића
Реља Кнежевић је главни лик приповетке „Кроз мећаву“ познатог писца и приповедача Петра Кочића. Реља је приказан као старији човек који живи у завичају у Босни заједно са својим синовцем Вујом.
Реља је претрпео много трагичних догађаја у свом животу, због којих је постајао све тужнији и несрећнији. Реља је у својој младости био познат као најнапреднији човек у Крајини. Имао је обрадивог земљишта, као и много радника који су обављали послове за њега. У то време Реља је био веома поносан и срећан због себе, а и свог успеха. Али не траје сва срећа дуго, па није потрајала ни Рељина. Након многобројних успеха имање му је пропало, а касније му се чељад поразбољевала, те полако и умирала. Реља је на крају остао са малим Вујом, којег му је Вујина мајка оставила на чување након своје смрти. Реља можда споља изгледа снажно, неустрашиво и непобедиво, док је изнутра заправо скрхан и сломљен.
Када му је имање пропало, убрзо је потпуно осиромашио и једва је проналазио новац да би прехранио Вују и себе. Реља је веома поштовао и ценио своју породицу. Када Рељи није остало више новца, отишао је на пијацу да прода краву не би ли скупио бар мало новца да на Задушнице оде на гробље и упали неку свећу својим најмилијима за душу. Али Реља ће тада претрпети још трагедија. Нико му неће купити краву, а док се буде враћао кући, изгубиће је у великој мећави, као и малог Вују.
Реља се све време суздржавао и покушавао да у оваквим ситуацијама буде јак, али са сваким новим трагичним догађајем он се све више ломио на комаде. Када је изгубио и Вују, није више могао да поднесе те силне догађаје и дешавања која је претрпео, па се на крају они „љубе у слаткој смрти“.
Ивана Перјаничић VIII-3
 
Мој таван
Пре неки дан, док сам седела у бучном школском ходнику, пожелела сам мало мира и тишине. Никада нисам волела буку, увек сам се осећала боље у тишини, па макар била сама. И тада ми је нешто пало на памет. А та мистериозна и мрачна ствар био је мој таван!
Када сам била мала, највише сам волела да проводим време на тавану. Понела бих нешто за јело, флашицу воде, своју омиљену бајку и, наравно, свог маленог мачка Тому. Седела бих тамо сатима читајући Томи своју бајку. Али некако све те лепоте тавана нестале су када сам кренула у школу. По последњи пут сам затворила његова тешка врата и отишла.
Седам година касније он ми поново пада на памет. Тог дана сам једва чекала да дођем кући. Када сам стигла, бацила сам торбу на под и отрчала горе. И била сам ту, та тешка дрвена врата поново су осетила додир моје руке, која више није била тако малена. Отворила сам их и закорачила унутра. Срце ми је јако лупало, хтело је да искочи. Поново сам осетила онај стари, добро познати мирис бакиних старих хаљина из девојачких дана. Висиле су поред врата онако шарене, цветне, веселе, одишући животом. Већ замишљам своју баку, младу, како их усхићено и поносно први пут облачи. Пажњу ми је одвукао огромни дрвени сандук на поду. Сагнула сам се и са муком подигла тешки поклопац. Ковчег је био пун старих фотографија. Све црно-беле, а и даље савршене, очуване. Одмах уз овај налазио се још један, мало мањи ковчег. У њему је била прекрасна венчаница у којој се удавала моја прабака. Ланена хаљина више није била тако бела као некада. Била је украшена шарама разних боја. У ковчегу је била и марама коју је користила као вео. На њој је била извезена велика црвена ружа. Ту је била и огрлица укашена сребрним дукатима, као и сребрни украс који се стављао на каиш. Узела сам једну фотографију из ковчега и прислонила је уз венчаницу. На фотографији су били прабака и прадека. Прабака је била баш у овој венчаници. Дуго сам посматрала њено лице, али нисам могла да закључим да ли је била срећна или тужна. Из бабине приче знам да су јој њени родитељи одабрали за кога ће да се уда, тако да нисам могла да знам како се осећала тог дана. Могла сам само да нагађам.
На тавану је било и старо вретено на коме је баба прела. У сва четири ћошка ове прастаре просторије биле су стручно исплетене паукове мреже које је било грехота уништити. Сунце је сијало и мучно покушавало да се пробије кроз искидану завесу на прозорчићу у углу. Они најјачи зраци који су се провукли унутра обасјавали су платном прекривен предмет у ћошку. Отишла сам тамо и скинула прашњави чаршав. Испод је била колевка коју је мој прадеда направио мом деди када је био беба, љуља од дрвета и изрезбарена у многе шаре.
У другом делу тавана стајала је лампа, добро позната смеђа лампица са високим сталком. Седела сам под њом сваки пут када бих дошла на таван када сам била мала. Испод ње је била моја књига. Упаливши лампу, насмејаног лица седох испод ње и почех да читам наглас. Одједном зачух тихо, али уједначено лупкање и уплашено погледах ка вратима тавана. Тада изненада мајушна глава већ веома старог мачка Томе провири горе. Насмејем се и узмем Тому у руке, ставим га у крило као некада и почнем да му читам.
Тај таван је за неке, можда, само прастара соба пуна беспотребних прашњавих ствари, али за мене је одаја пуна успомена и лепих сећања којих се треба с времена на време подсетити.
Софија Слијепчевић VIII-2
 


Вакцинација

wpeuprava

Дуално образовање

dualno-baner

Школски часопис

skolski casopis

Јавне набавке

javne nabavke

Информатор о раду

informator

Контактирајте нас

kontakt2

Телефон/факс: 013 615 003

E-mail: zarkoz@panet.rs 

Више информација>>>



Последње вести

Најчитаније

Посетите

Списак запослених
Родитељи
Фото-галерија
Пројекти
Јавне набавке
Школски часопис

Основна школа "Жарко Зрењанин", Банатско Ново Село . Израда сајта: Учасофт .