Пре неки дан, док сам седела у бучном школском ходнику, пожелела сам мало мира и тишине. Никада нисам волела буку, увек сам се осећала боље у тишини, па макар била сама. И тада ми је нешто пало на памет. А та мистериозна и мрачна ствар био је мој таван!
Када сам била мала, највише сам волела да проводим време на тавану. Понела бих нешто за јело, флашицу воде, своју омиљену бајку и, наравно, свог маленог мачка Тому. Седела бих тамо сатима читајући Томи своју бајку. Али некако све те лепоте тавана нестале су када сам кренула у школу. По последњи пут сам затворила његова тешка врата и отишла.
Седам година касније он ми поново пада на памет. Тог дана сам једва чекала да дођем кући. Када сам стигла, бацила сам торбу на под и отрчала горе. И била сам ту, та тешка дрвена врата поново су осетила додир моје руке, која више није била тако малена. Отворила сам их и закорачила унутра. Срце ми је јако лупало, хтело је да искочи. Поново сам осетила онај стари, добро познати мирис бакиних старих хаљина из девојачких дана. Висиле су поред врата онако шарене, цветне, веселе, одишући животом. Већ замишљам своју баку, младу, како их усхићено и поносно први пут облачи. Пажњу ми је одвукао огромни дрвени сандук на поду. Сагнула сам се и са муком подигла тешки поклопац. Ковчег је био пун старих фотографија. Све црно-беле, а и даље савршене, очуване. Одмах уз овај налазио се још један, мало мањи ковчег. У њему је била прекрасна венчаница у којој се удавала моја прабака. Ланена хаљина више није била тако бела као некада. Била је украшена шарама разних боја. У ковчегу је била и марама коју је користила као вео. На њој је била извезена велика црвена ружа. Ту је била и огрлица укашена сребрним дукатима, као и сребрни украс који се стављао на каиш. Узела сам једну фотографију из ковчега и прислонила је уз венчаницу. На фотографији су били прабака и прадека. Прабака је била баш у овој венчаници. Дуго сам посматрала њено лице, али нисам могла да закључим да ли је била срећна или тужна. Из бабине приче знам да су јој њени родитељи одабрали за кога ће да се уда, тако да нисам могла да знам како се осећала тог дана. Могла сам само да нагађам.
На тавану је било и старо вретено на коме је баба прела. У сва четири ћошка ове прастаре просторије биле су стручно исплетене паукове мреже које је било грехота уништити. Сунце је сијало и мучно покушавало да се пробије кроз искидану завесу на прозорчићу у углу. Они најјачи зраци који су се провукли унутра обасјавали су платном прекривен предмет у ћошку. Отишла сам тамо и скинула прашњави чаршав. Испод је била колевка коју је мој прадеда направио мом деди када је био беба, љуља од дрвета и изрезбарена у многе шаре.
У другом делу тавана стајала је лампа, добро позната смеђа лампица са високим сталком. Седела сам под њом сваки пут када бих дошла на таван када сам била мала. Испод ње је била моја књига. Упаливши лампу, насмејаног лица седох испод ње и почех да читам наглас. Одједном зачух тихо, али уједначено лупкање и уплашено погледах ка вратима тавана. Тада изненада мајушна глава већ веома старог мачка Томе провири горе. Насмејем се и узмем Тому у руке, ставим га у крило као некада и почнем да му читам.
Тај таван је за неке, можда, само прастара соба пуна беспотребних прашњавих ствари, али за мене је одаја пуна успомена и лепих сећања којих се треба с времена на време подсетити.
Софија Слијепчевић VIII-2 |